Pučki prijatelj, broj 45, 27. listopada 1921.

IZ MARTINŠĆICE NA CRESU.
Talijanski učitelj na hrvatskoj školi.
Divno li je selo Martinšćica kraj. Morske obale uz lepu luku, na otoku Cresu. Selo je to čisto hrvatsko izim jednog izrodice čisto hrvatskog imena i poretla. Od vajkada imademo u Martinšćici hrvatsku pučku školu, koju je do sada polazilo preko 150 čisto hrvatske dece, a poučavala samo jedna hrvatska učiteljica. Odavna se osećala potreba za pomnožanje učiteljskih sila te na koncu konca, ovih dana, poslaše nam slavne oblasti — talijanskog učitelja, koji ne zna ni beknuti hrvatski. Prvi dan dodje u školu sedmero osmero dece, drugi dan dvoje, treći dan niko itd.
Kud ćemo lepše! Gospodin učitelj dodje u školu, silom hoće, da mu učenici ljube ruke, dok istodobno obećaje čokolade i slatkiša onomu, koji bude sjutradan bolje znao pročitati jedno talijansko štivo i tako svrši školsko predavanje. Deca začudjena, ne razumevši predavanja, odoše kući, te s dana u dan zaboravljaju ono, što su’ do sada, marljivim nastojanjem naših učiteljica naučila. Nije li to žalosno?!
Svaki bi se značajni Talijan, kao državljanin najkulturnije države, morao zasramiti nad takvim uredbama, a kad tamo, vlada, oblasti, i gospoda nadzornici sve to mirno i spokojno gledaju. Dakako! Ta sve to dolazi od njih! Ta baš su oni, koji našoj deci ne davaju pouke u materinskom jeziku, koji progone hrvatske učitelje od njihovih učenika i otpuštaju ih iz službe, te tim načinom teraju naš narod u analfabetizam.
Slava takvoj kulturi!
Rodoljub iz Martinšćice.