Narodne novine, broj 102, 3. svibnja 1861.

Govor, što ga je izustio veleučeni i prepoštovani župnik crieski g. pop Matej Volarić prilikom prisizanja novo imenovane gospode municipijalnih častnika (priobćen Sverzom).

Gospodine Podešto i gospodo municipijalni viećnici!
U ovom svečanom času, u kojem imadete po zakonu prisieći, ćutim serdačnu radost, što vam mogu javno čestitati na toj časti, što ju od danas obavljate. Da vam se iz svega serca naradujem, nuka me povierenje, da ćete na tom dičnom miestu biti tverdi stupovi katoličkoj vieri u ovom gradu, kojemu sam ja pastir. Niti stupci službenih zapisnikah, niti tutnja redatih topovah čoviečje strasti obuzdati nemože. Jer božje knjige ovako sbore: Nebude li gospod čuvar gradu, u zalud si se nabdijao im strazare i Tim što budete zaprečavali svako moguće neznabožje u vrieme božje službe i tim što se budete starali, da se zakon božji overšuje, tim rekoh, promicati ćete korislt i vremenito procvietanje svoje obćine: jer ja uviek mislim, da neima ravnijega ni kraćega puta za odgojiti verle gradjane i vierne podložnike deržavi do onoga nebeskog nauka, do pobožne bogomolje i božje službe. Rekoh, da neima drugog puta, jer je glavan plod naše viere ljubav.
Mi dandanas vidimo, da je družtvo čovječje poremećeno, jer s njim svlada ledena sebičnost, koja dieli brata od brata. Nastojte dakle kako otci ovomu puku spojiti i složiti šerdca vezom ljubavi, jer ti vam zlobnik čoviek neprestance šara i vijuga, te iz zakutka vreba, kako da baci kamen smutljivac i zasije neslogu prelog. Vi jur razumjete, kamo smeraju ove rieči: prihvatili zlobnici jezika da tim porode razkole medju stanovnici jednoga istoga grada, jedne iste Provincije. Ovdje govori naš narod sploh dva jezika, slovienski (hervatski) i talijanski; pervi je majčino čedo a drugi stran cviet, jur od davna presadjen u vert južnih Slovienah. Ova dva jezika dadu povod, da su se počela izpod oka gledat dieca jedne iste matere, počimljuć svaki sebi prisvajati pervenstvo. Glavna vam zato budi zadaća štititi obadva ova jezika, pošto je voće jednoga i drugoga još nepokvarenima ustima jednake slasti. Ružno bi zalutala ljubav, pravica i mudrost pa liepo i politična, kad bi čoviek jedan od ovih dviuh jezikah po palačah dvorio, a drugi sramotno kako biesan preganjao, te mu ni nedopustio da kukavica samo glavu pomoli. Govoraše Tulij Cicerun, da čoviek znanjem tudjih jezikah onoliko slave nesteče, koliko mu sramote na obraz pada neznanjem jezika svojega rodna miesta. Hoću da se ove proste i slobodne rieči serca našega primu poslanika, što ga imajućega do mala proći na provincijalni sabor, da tamo onom svojom i slobodnom besiedom koju o potrebah ove obćine prosbori, sveta dužnost ide, da braći Istranom, što očito gaze historične pravice slovenske narodnosti reče, da kad pravi Sloven brižljivo da religiozno sve jezike naše poliglotne deržave cieniti znade, da i on te kako suznim okom gleda, gdie mu se u svojoj kući svoj drevni, milozvučni i liepi jezik prezire. I neka naš vriedni poslanik onu gospodu i spomene na onu latina piesnika: „naturam si furca expellas, tamen usque recurret” nek njim reče, da se može sa svimi u miru živiti samo onda, kad se svakomu pusti svoje.
Kad se vihar diže, vihar što ciepa, lomi i ruši, nije ni svešteniku druga, nego štolu na vrat da zakune za vrieme, težko bo zvonu iza grada.