Na 28 aprila 1667. Kadi ê Jerolima, žena p(okojnoga) Filipa Stanića, v Ustrinah, čujući se <u> mali moći, a <u> dobri pameti, prizvah popa Jerolima Vitkovića da mi piše moj taštam<e>nt najzadńi inbarviêrijo, v kom taštamentu priporučujem bogu dušu, <a> telo materi zemļi i da se pohrani telo moje pri crikvi s(veto)ga Martina v Ustrinah za vsimi žekviêmi, kako narejuje s(ve)ta mati crikva. A sada narejujen, da se napuni taštament p(okojnoga) moga muža Filipa. A sada najpriê <pušćan> neveršarij jedan za me, jedan za sina, jedan za moju po(okojnu) mater. <Pušćan> libar 100, ki jide v Asiš za me; libar 100 vnuku Antiću, ako bi bil redovnik; ako ne, da razdile redi. A najpriê sen parnesla k momu mužu pet sto i devedeset libar. Pak mi je prišlo od matere sto libar. Pak od sestre sto libar. Iz mojih dobar da se kupi jedan param<e>nt beli svetomu Martin<u> ot libar 100. <Pušćan> v Olt<a>rskom vas moi del svetomu Martinu. <Pušćan> za moji redi mojih vnuci, ki su ot sina i hćere, i van kako gre da razdile brati<n>ski i da za me boga mole. A za mojih prokaraduri <pušćan> Sidra Stanića, p(okojnoga) Antona, i Filipa Soldičića.
Aparzente svidoci moļeni: Sidar Stanić i Êkof Anelić i sin negov
Martin i ê pop Jerolim Vitković, kurat va to vrime v Ustrinah.
izvor: Leo Košuta: Glagoljski tekstovi u arhivu osorske općine